Kako vidim svet oko sebe

Posmatram svet oko sebe širom otvorenih očiju.Ono što vidim drugačije je od onoga što bih želeo.Moja vizija sveta se ne poklapa sa realnom slikom.Žao mi je zbog toga jer je moja vizija lepša,šarenija,veselija i humanija.

Sve bi moglo da bude drugačije samo kad bismo bili tolerantniji,strpljiviji i kada bismo imali više razumevanja za ljude oko sebe.Ne želim da zvučim kao nepopravljivi pesimista,ali duboko sam razočaran onim što vidim ili onim što drugi ne žele da vide.Šta vidim? Ratove,siromaštvo i bolest. Znam da zvuči kao otrcana fraza,ali želim mir za sve ljude u svetu.Kuda vode ti beskonačni ratovi? Majke ostaju bez svojih sinova,žene bez muževa,a deca bez svojih očeva.Zašto?Zarad nekih,kako kažu,viših ciljeva? Koji su to viši ciljevi vredniji od ljudskih života? Zašto neki ljudi smatraju da su Bogom dani pa kroje ljudske sudbine zarad ličnih interesa, vlasti i bogatstva?

 Siromaštvo je definitivno problem kome treba konstruktivno da se priđe kako bi se rešio.Svet je danas podeljen na bogate i siromašne.

         Mnogo je gladne dece.a o odeći,igraćkama i knjigama da i ne govorimo.

       I dok se mi radujemo najnovijim kompjuterskim igricama,odlazimo u pozorište i na koncerte,neka deca nedaleko od nas sanjaju lepšu i bolju budućnost. Pomozimo im. Činimo dobra dela. Zar nije tužno što u današnje vreme ima ljudi koji umiru od bolesti koje su izlečive. Oni umiru jer nemaju mogućnosti da se leče.

          Oko nas mnogo je šunda i kiča. Dobar deo mladih ljudi tome se priklanja.Imam utisak da veruju u pogrešne stvari. Oni od loših ljudi stvaraju idole jer je uništen sistem vrednosti. Nije fraza kad kažem da život ne čine skupi automobili,firmirana odeća i mnogo novca. Život je nešto drugo...Život je ljubav...Život je sunce i kada si slobodan.

 Zato apelujem na sve ljude u svetu da skinu paučinu s očiju i da vide možda i ono što i nije tako prijatno za gledanje.Apelujem da svi pokažemo malo dobre volje i učinimo svet lepšim i boljim;da usmerimo svoju pozitivnu energiju i pomognemo nesrećnim i bolesnim.Gradimo mostove ljubavi i prijateljstva!Gradimo škole i bolnice jer sva deca na ovoj planeti imaju pravo na obrazovanje,da žive život bez nasilja i budu sita i srećna.I zato u svetu kakav priželjkujem velikim slovima pišem:  STOP RATOVIMA!  STOP SIROMAŠTVU!  STOP BOLESTI!

             Želim da verujem da će svet biti bolji i srećniji.Trudiću se da se to ostvari.

Igor Božović

Smrtonosan je život,ali smrti odoleva

Uz pomoć vremena upoznajemo sreću i nesreću. Veliku pažnju posvećujemo sreći, kao i nesreći. Lepe trenutke prepune ljubavi i sreće čuvamo i dugo pamtimo, a nasuprot toga bolne i nesrećne trenutke gubimo uz pomoć istog krivca i učitelja, koji nam daruje i lepotu i bol, vremena.

            Svakome je u ograničenim količinama dato da oseti ljubav i bol. Mada nam se ponekad čini da nismo u stanju da prihvatimo sudbinu i izborimo se sami sa sobom, na kraju ostajemo iznenađeni i dalje nesvesni svoje snage. Toliko toga smo u stanju da izdržimo, uradimo, pa po neki put i prećutimo.

            Trenutak… Taj određeni trenutak, kada nam se čini da je važan problem nerešiv, najstrašniji je. Bitne stvari, od kojih će nam kasnije zavisiti život, najopasnije su kada se zamrse u po nama mrtav čvor. Tada postoje dva puta, jedan lakši i jedan teži. Lakši put podrazumeva prepuštanje sopstvene sudbine u tuđe ruke. Provesti ceo život kao ono što nisi i vremenom upadati u depresiju, takođe prati lakši put, ne toliko zanimljiv. Nasuprot njemu nalazi se teži put, ali samo za osobe koje su spremne da prihvate odgovornost za sopstvene postupke. To je pravi put za borce koji su spremni da preuzmu sudbinu u svoje ruke, bila ona srećna ili ne. Uz pomoć težeg puta, sreća se i nalazi, iza bolnih trenutaka koji ostaju za nama. Dati sve od sebe u potrazi za pravim rešenjem je već pola pređenog puta do sreće. Ali, teško je ostati koncentrisan na donošenje odluke kada nepodnošljiva tuga i bol prožimaju sve i imaju ogroman uticaj na razmišljanje. U trenutku kulminacije, kada ravnodušnost zamenjuje nesnosnu patnju, nikada se ne treba predavati. To je tajključni, prelomni trenutak kada se osvrnemo iza sebe, kako ne bismo ponavljali greške. Od tada ili smo živi, ili živimo.

            Ljubav nam je potrebna kao sjaj, da bi nam u srcu bio večni raj umesto pustog mraka, bez zraka. Ona je za nas hrana, koja nam daje snagu, volju, ideju da nastavimo dalje.

Jelena Rašković IV1

Smrtonosan je život, ali smrti odoleva

            Šta je to što ujutru hoda na četiri, što posle podne hoda na dve, a uveče na tri noge?

            Život! Život je borba koja traje neprestano. Svaki dan čovek se bori da ostvari neki svoj cilj, plan, interes. Na putu do tog cilja nalaze se prepreke koje otežavaju i testiraju ljudske vrednosti. Prepreka je kao utakmica, ako pobediš i pređeš preko nje sve si bliži svom cilju, svom snu, svom danu za koji živiš, ali ako izgubiš i poklekneš pred preprekom, vraćaš se unazad. Da bi se to ostvarilo i da bi se trijumfovalo nad svakim protivnikom, potrebno je mnogo odricanja, žrtvovanja, truda, rada,… Ponekad to čoveka dovede na ivicu provalije, stiče se utisak da nas milimetri, sekunde, dele od smrti. Pomislimo da gubimo životnu utakmicu i da je tu kraj, ali onda se odjednom sve okrene i tek onda vidimo koliko je život jak i spreman. To je snaga, energija, spremnost koju ne vidimo, koju ne osećamo, ali koja je tu da se svaki dan nadmeće sa nemilosrdnim neprijateljima i da neretko čoveku daje nove šanse za ostvarenje ciljeva.

            Svi mi u tim trenutcima pomislimo na predaju, na polaganje oružja, na kapitulaciju, ali u tim momentima treba da budemo najjači, najhrabriji, najspremniji i da pomognemo životu, da zajedničkim snagama dođemo do neke nove šanse, prilike, uspeha.

 Miloš Obrenović IV1

To razumemo samo nas dvoje

             Prijateljstvo je najvažnije u životu jedne osobe. Svi imaju prijatelje, poznanike, ali samo jedan je pnaj pravi prijatelj. On je uvek tu za vas, samo ga treba naći. A kada se pronađete, kao što smo Sanja I ja, videćete kako je sve lepše, možda čak I lakše.

            Sreća je najlepša kada možeš da je podeliš sa osobom koja nije licemerna I koja se stvarno se raduje tvom uspehu. A tako iskrenih ljudi je malo. Čak I tugu, ma koliko veliku, prijateljsvo ume da ublaži. Podeliti probleme sa nekom osobom, vama bliskom, koja vas razume I tu je da sasluša, deluje lako. I pored poverenja I razumevanja postoji nešto jače, što nas veže I zauvek obeležava. To je granica već sazrelog višegodišnjeg prijateljstva,iako se nas dve poznajemo tek godinu dana, a ne pušta nas utisak kao da se oduvek znamo. Kada se neizrecivo rečima govori pogledom, a ćutanje ne shvata kao pusta tišina, samo dve osobe mogu da čuju misli druge, njima drage.

            Bez Sanje bila bih izgubljena. U svakom trenutku je dostupna za mene, pa čak I u kasnim noćnim satima, kada sva srca na jednoj polovini planete spavaju, a samo nas dve pričamo o nekim stvarima koje samo nas dve razumemo. Sve što je moje, to je I jeno. Isto tako, sve što je njeno, to je I moje. Svaki uspon, slavile smo zajedno, podjednako se radujući. Naravno, gde se nalaze usponi, tu su I padovi, koje jedna uz drugu lakše prebodrimo. Kada jedna od nas dve izgubi tlo pod nogama, iste sekunde druga to oseti I pritrči u pomoć, kao najsigurniji oslonac. Bez I jedne reči, dovoljan je samo pogled I već se razumemo.

            Prošlost je za nama ostavila neizbrisiv trag, a nadam se da nas I u budućnosti čeka još mnogo lepih zajedničkih trenutaka.

 Jovana Rašković II2

Očiju tvojih da nije

            Nikada do sada nisam znao šta znači ljubav, sreća, zadovoljstvo… Uvek sam mislio da sam srećan. al kad sam se povlačio u samoću I razmišljao o životu, stalno sam dolazio do istog, da mi još nešto hvali da budem najsrećniji, najzaljubljeniji, najradosniji… Taman kad sam pomislio da to nešto nikada neću imati, upoznao sam neverovatne oči.

            Gledajući u te oči u sebi sam osetio gomilu osećanja koja su se nadovezivala jedna na druga, kao karike u lancu. To je nešto posebno. Danima sam razmišljao kakve su to oči, šta ih to čini posebnim,a jedno pitanje me naročito proganjalo, a to je, šta da tih očiju nema. Njene oči, njena duša, njena lepota je nešto što me je osvojilo na prvi pogled. Te oči u meni bude nešto specifično, nešto fantastično, a to je ljubav. Ona me je izvela iz tame, ona je svetlo na kraju tunela, ona je nešto zašta ću se boriti I nešto što nikada ne smem izgubiti. Ni ne pomišljam kako bi mi bilo da je nema, jer ona me je naučila da volim, pokazala mi šta je sreća, ona me je zarobila u svom srcu.

            Ona je moj anđeo koji me je osvojio, ona je moj čuvar koji me verno prati, ona je moja senka, moj vodič kroz budućnost, ona je najlepši cvet koji me je zasenio lepotom, dobrotom, razumevanjem, ona je čudo koje volim ludo.

 Miloš Obrenović IV1